Највећи утицај на формирање и развој личности има породица. Посебно је тај утицај јак у првим годинама живота. Да би се дијете развило у здраву и уравнотежену личност неопходно је да одрасте у адекватним породичним условима.
Породица треба да омогући дјетету да развије осећај сигурности, да му родитељи покажу да је оно вољено и да према њему испољавају срдачан и топао однос. Утисак сигурности који дијете понесе из породице не зависи само од односа родитеља према дјетету, већ и односа између самих родитеља и опште атмосфере у породици. Поремећени односи међу родитељима као посљедицу имају поремећено понашање дјетета и нежељене форме његове личности. Родитељи су у првим годинама живота дјетету главни узор. Стога они систематски (савјетима, похвалама, казнама) формирају у њему одговарајуће карактерне особине. Тај утицај је често и спонтан, па дјеца, више или мање, постају копије својих родитеља. Својим педагошким ставом према дјеци родитељи доприносе развоју многих пожељних или негативних особина њихове личности. У том погледу неприхватљива је претерана строгост, поготову ако је праћена агресивношћу и физичким кажњавањем дјеце. С друге стране изразита попустљивост и размаженост која се толерише и његује од стране родитеља резултира синдромом „презаштићеног дјетета” са низом непожељних особина личности које дијете прате и у зрелом добу. У васпитавању дјеце и понашању родитеља нарочито је непожељна недосљедност која се може манифестовати у кажњавању за ситнице и опраштању крупних грешака. Понашање родитеља према дјетету не би требало да зависи од тога да ли је он љут или је доброг расположења. Недосљедност у васпитању дјеце је чест узрочник општег осећања несигурности и неуротичних тенденција. Досљедан и складан однос родитељи не би требали да имају само према дјеци већ и међусобно јер су и те релације значајне за дијете. Сигурно је да свака личност у свом свакодневном животу, раду, облицима понашања, видовима судјеловања у друштву, начину провођења слободног времена, ставовима, интересима итд. носи обиљежја своје породице. Визију породичног живота, посебно праву слику о браку, породици, о односима – дијете добија у властитој породици. Међу елементе породичног живота који највише утичу на ментално здравље дјетета спадају:
– материјални услови живота;
– професионални ниво родитеља;
-културни ниво породице;
– структура породице;
– промјена животне средине итд.
Породица је друштвена група коју чине појединци повезани сродничким (крвим) или брачним везама. Породица је културно и историјски промјењива категорија по типу, структури и функцији. Најважнија функција породице је репродукција или стварање потомства. Брига за потомство у сваком погледу њен је основни задатак. За породицу се може рећи да она даје осјећај припадања породици/родитељима, љубав и поштовање међу члановима породице, сигурност и стабилност, што нико други то не може дати дјетету.
Дражена Чегар, дипл. психолог
